Jelena je imala osećaj da konačno voli nekog ko je drugačiji. Njihovi prvi meseci bili su intenzivni – poruke od jutra do večeri, planovi za vikende, osećaj da pripadaju jedno drugom. A onda je, skoro neprimetno, sve počelo da se menja.

Poruke su postale ređe. Viđali su se sve manje, i to uglavnom kada je njemu odgovaralo. Kada bi se ona požalila, umeo je da kaže: „Previše tražiš. Zar ti nije dovoljno da smo zajedno kad možemo?“

U početku je pokušavala da razume. Govorila je sebi da ima mnogo posla, da je pod stresom, da će se vratiti na staro. Čak je i prijateljicama prepričavala samo lepe trenutke, skrivajući prazninu koju je osećala.

Noći su bile najteže. Dok je čekala njegovu poruku, osećala je grč u stomaku. Negde duboko znala je da nešto nije u redu – ali svaki put kada bi se javio, ponovo bi poverovala u iluziju da će biti bolje.

Pravi prelomni trenutak došao je kada je shvatila da je njen život postao čekanje. Čekanje njegove pažnje. Čekanje njegovog vremena. Čekanje da on odluči. A ona je u tom procesu izgubila sebe.

Tada je skupila hrabrost i izgovorila:
„Želim odnos u kojem osećam da sam važna, a ovo to nije.. Ako ti to ne možeš da mi daš, idem dalje.“

On je pokušao da je ubedi da „preteruje“, ali ovog puta nije popustila. Osećala je bol – ali i novi mir. Zaustavila je beskrajni krug čekanja. I po prvi put, umesto da juri njegovu potvrdu, počela je da gradi sopstvenu vrednost.

Mesecima kasnije, Jelena nije pričala o njemu – pričala je o sebi. O tome koliko je postala snažnija, koliko se ponovo smeje, koliko zna šta želi. A onda se pojavio muškarac koji nije dozvolio da bude opcija – jer ga je upoznala tek kada je sama sebi prestala to da bude.